Vođeni vizijom da treba da obezbedimo prava dostupnosti informacija od javnog značaja, učešće javnosti u odlučivanju, kao i dostupnost prava na pravnu zaštitu po pitanjima životne sredine u Srbiji kako bi se poboljšalo stanje životne sredine i doprinelo zaštiti prava svakog pojedinca i budućih generacija na život u životnoj sredini koja odgovara zdravlju građana/ki, važno je definisati prioritete, pokrenuti projekte i inicijative u sredinama u kojima živimo.

Zaštita životne sredine ima glavnu ulogu za dobrobit čoveka, jer svaki čovek ima pravo na život, a samim tim ima pravo da živi u sredini pogodnoj za njegovo zdravlje.

Najveći problem na polju životne sredine u Srbiji predstavljaju otpad i divlje deponije koje imaju negativan uticaj na stanje životne sredine. Srbija je u maju 2009. godine usvojila novi set ekološke regulative (16 novih zakona) među kojima je i Zakon o upravljanju otpadom koji ima za cilj smanjenje negativnog uticaja na životnu sredinu, prekomerne potrošnje resursa i ekonomski racionalno upravljanje otpadom, obezbeđenje smanjenja nastajanja i generisanja komunalnog otpada kroz obrazovanje i razvijanje javne svesti i obezbeđenje alternative za podsticanje domaćinstava i privrede. Otpad je danas strateška materija, resurs koji treba pametno iskoristiti za jačanje privrede i proizvodnju energije. Primenom određenih broja mera u oblasti organizovanog upravljanja otpadom u uspostavljenim regionima i zajedničkim snagama možemo rešiti brojne probleme ekološkog i socio-ekonomskog karaktera.

Građani sve više uočavaju probleme koji nastaju nekontrolisanim odlaganjem otpada i žele da se uključe u njihovo rešavanje (samo im treba ponuditi konkretna rešanja). Kroz nuđenje praktično-političkih rešenja, kreiranja strategije komunikacije svih aktera, uvođenjem novih mera kako na državnom, tako na regionalnom i lokalnom nivou sigurno se postižu rezultati u vidu: uspostavljanja saveremenog sistema upravljanja otpadom, smanjenja količine otpada koji završava na deponijama, razvoja inteligentnog i održivog sistema za upravljanje otpadom u skladu sa postojećim zahtevima EU (relevantnim za proces pridruživanja Srbije), jačanja privrede i privlačenja konkretnih investicija.

Lokalne samouprave u Srbiji sa mnogo poteškoća implementiraju novu ekološku regulativu (Zakon o upravljanju otpadom, Zakon o ambalaži i ambalažnm otpadu, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i dr.) jer su suočene sa problemom nepostojanja stručnih ljudskih resursa i nedostatkom finansijskih sredstava. Uopšte, lokalni kapaciteti su veoma slabi za sprovođenje velikog broja zakona u relativno novoj oblasti delovanja, čija primena zahteva temeljitu promenu navika. Ovaj posao predstavlja veliki izazov za sve organe državne i lokalne samouprave i građane/ke da sve zelene zakone sprovedu u život, da menjaju sebe, ali i da menjaju kulturu ponašanja svih aktera javnog, civilnog i privatnog sektora.

U razmatranju problema vezanih za trenutnu situaciju u Srbiji koja se ogleda u slabim kapacitetima lokalnih samouprava, slaboj građanskoj participaciji, nepostojanju lokalnih zelenih timova, nepostojanju lokalnih i regionalnih instrumenata koji bi jačali saradnju svih aktera predloženi su koraci (mere-održive i prilagođene stvarnim potrebama lokalnih samouprava i građana/ki) za jačanje lokalnih kapaciteta u cilju sprovođenja zelenih praktičnih politika.

Potrebno je učiniti nekoliko malih koraka i doći do velikih rezultata!

Prvi korak koji lokalne samoprave treba da učine, govoreći o problemu otpada, odnosi se na ispunjavanje zakonom utvrđenih obaveza. Veoma je važno aktivno učešće lokalne samouprave u formiranju regiona za upravljanje otpadom, kao i donošenje regionalnog i lokalnog plana upravljaja otpadom. Lokalni plan upravljanja otpadom ima neprocenjivu važnost za rešavanje problema, ali i za izgradnju inteligentne i održive infrastrukture u skladu sa EU direktivama.

Drugi korak jeste formiranje zelenih timova na lokalnom i regionalnom nivou čija će glavna uloga i zadatak biti implementacija lokalnih planova upravljanja otpadom, kao i rešavanje bilo kojeg drugog ekološkog problema. Formiranje lokalnih zelenih timova doprinosi uključivanju i jačanju saradnje različitih zainteresovanih aktera koji će u budućnosti doprineti izvršavanju lokalnog plana upravljanja otpadom. Činjenica je da je većina lokalnih samouprava usvojila ovaj planski dokument i tu se stalo. Niko ne prati realizaciju plana, tako da u suštini imamo ogroman problem, jer ne znamo šta smo ili nismo uradili. One lokalne samouprave koje formiraju pomenuti tim, šalju poruku građanima/kama da žele rešiti  ekološke  probleme.

Treći korak odnosi se na pokretanja projekata koji će jačati kapacitete lokalnih samouprava u cilju implemenacije ekološke regulative. Veoma je važno udružiti, povezati sve lokalne snage, lokalnu zelenu mrežu i sprovođenjem seminara, treninga i edukacija ojačati lokalne kapacitete, pripremiti se za aktivno učešće u procesu pridruživanja EU (u kojem efikasna i transparentna lokalna samouprava ima najznačajniju ulogu). Lokalne samouprave trebaju profesionalno pristupiti izradi i  uvođenju godišnjeg plana/programa usavršavanja zaposlenih na polju i u oblasti zaštite životne sredine, te obezbediti finansijska sredstva za učenje o ekologiji.

Četvrti korak bi bio uvođenje instrumenata na lokalnom nivou koji će povećati građansku participaciju u donošenju važnih odluka, ali će istovremeno razviti javnu svest kog građana/ki o značaju očuvanja životne sredine za njih i buduće generacije. Građani Srbije imaju ogroman problem jer su neinformisani, isključeni su iz procesa donošenja odluka, ali i nemaju dovoljno znanja i iskustva u ostvarivanju osnovnog prava na zdravu životnu sredinu. Iz tog razloga, naša obaveza je da uvedemo nove instrumente kao npr. zeleni zaštitnik građana, zelena skupštinska stolica, zeleni telefon, zeleni tim, zeleni informator, elektronsko informisanje o zelenim temama itd. Ovo su sve primeri dobre prakse koji povećavaju učešće građana u zelenim inicijativama i temama koje znače očuvanje životne sredine. Posebno treba posvetiti pažnju u podržavanju tri grupe pravila Arhuske konvencije koja je nastala u cilju osnaživanja uloge građana i organizacija civilnog društva u pitanjima koja se odnose na zaštitu životne sredine.

Primer dobre prakse su osnovani Arhus centri u Kragujevcu i Subotici koji mnogo pomažu građanima da budu informisani, da pokreću inicijative i učestvuju u donošenju za njih važnih odluka na lokalnom nivou. Otvaranje Arhus centara međuopštinskim povezivanjem jeste preporuka svim lokalnim samoupravama čija je vizija očuvanje životne sredine za buduće generacije.