Milioni ljudi širom sveta zarađuju za život skupljanjem, sortiranjem, recikliranjem i prodajom materijala koje je neko drugi bacio. Kao vitalni akteri u polju neformalne ekonomije, skupljači i “odabirači” otpada donose istinsku korist svojim lokalnim zajednicama i značajno doprinose očuvanju prirodne sredine. Skupljanjem – čiste; sortiranjem i selekcijom – uspostavljaju svojevrstan sistem upravljanja otpadom; recikliranjem – stvaraju dodatu ekonomsku, ekološku vrednost. Više u borbi protiv gladi nego u potrazi za srećom i sigurnom egizistencijom, samostalni ili organizovani skupljači, na deponijama, gradskim smetlištima i ulicama, pronalaze za njih jedinu moguću šansu i tržišnu nišu koja se širi svakom novom tonom starog-novog otpada.

U dokumentarnom filmu Garbage Dreams, prikazuje se život i rad „Zabaleen“ – đubretara u Kairu koji prikupljaju otpad u gradu od 18 miliona stanovnika. Oni su poznati po tome što recikliraju 80% otpada koji prikupe i uzimaju poslednji delić vrednosti iz njega! Tokom godina su razvili stabilan sistem u kome radi na hiljade i hiljade Zabaleen-a – poznati su i po tome što koriste svinje za uklanjanje organskog otpada (i odvajanje čvrstog), a zatim prodaju meso svinja i ostvaruju još jedan izvor prihoda. Danas su suočeni sa prodorom stranih kompanija za uklanjanje otpada od kojih se zahteva da recikliraju svega 20% prikupljenog otpada, i koje prave ogromne, nekorisne i smrdljive deponije. Zabaleen-i će u velikoj meri ostati bez prihoda, šteta po prirodnu okolinu će biti nemerljiva, a prihodi od reciklaže redukovani.

Potrošači troše, skupljači skupljaju! Nažalost, skupljači još uvek nisu tako dobro i “efikasno”, onako sistemski, organizovani kao što su potrošači. Ovi ljudi su suočeni sa najnižim socijalnim statusom, vrlo teškim uslovima života i rada i često neosetnom podrškom lokalnih i javnih uprava. U mnogim zemljama ovi ljudi nemaju socijalno i zdravstveno osiguranje, mnogi od njih su pravno nevidljivi, ne poseduju nikakva dokumenta i posluju u polju neformalne ekonomije sa otežanom, ili nepostojećom mogućnošću da se i formalno zaposle u ovom sektoru. Situacija u Srbiji nije drugačija.

Prema procenama, u Srbiji ima između 35.000 i 50.000 skupljača sekundarnih sirovina. Među njima ima skupljača papira i kartona, starog gvožđa, bakra, aluminijuma, elektronskog otpada i drugih materijala koji u velikoj meri mogu da se recikliraju. Oni prikupe neverovatnih 75% otpada koji se reciklira u Srbiji! Dakle, od tri kese koje Vi bacite, ti ljudi ponovo skupe skoro dve i po. Čak, 75 odsto od ukupnog otpada koji se reciklira u Republici Srbiji prikupe ljudi koji najčešće pripadaju najugroženijim kategorijama stanovništva – kao što su Romi. Dakle, da uprostimo, dok mi bacimo 100 % od onoga što konzumiramo, za to vreme Romi, idu za nama i skupljaju naše “arčenje”. I sve to dok preživljavalju u krajnje neprijateljskom društvenom okruženju, ne retko u potpunosti odbačeni od društva, uz stalne pretnje i nasilje i bez zakonske zaštite, rade na ulicama i deponijama gde su u konstantnom dodiru sa opasnim, pa i medicinskim otpadom koji predstavlja veliki rizik za njihovo zdravlje.

PREDUZETNICI

Preduzetnik je osoba koja organizuje i upravlja biznis poduhvatom, preuzimajući rizik u cilju ostvarivanja profita.

Vebster rečnik (2006)

Ovi ljudi jesu socijalno ugrožena kategorija. Ali istrovremeno, oni su i preduzetnici. Socijalni preduzetnici! Upošljavaju sebe jer niko drugi neće (organizuju poduhvat), rade ono što niko drugi neće i ne smeju (preuzimaju rizik), pružaju usluge kojima doprinose rešavanju višestrukih društvenih i ekoloških problema i u tom procesu zarađuju za svoju porodicu (ostvaruju profit). Sakupljači svojim aktivnostima, kako se to kaže u teorijskim knjigama, zaokružuju model socijalnog preduzeća sa „trostrukim dnom“ – imaju socijalnu, ekonomsku i ekološku komponentu koje prosto bodu oči. Manje više – jedan idealan tip socijalnog preduzeća! Još da se podjednako lako kao što pišemo o njima, sakupljači uključuju i u formalne tokove (poslovanja, trgovine – prodaje, otkupa), i rešavamo prioritetne probleme bar tri Ministarstva.

A to može da izgleda ovako.

Na opštini Čukarica već godinama postoji Romsko naselje, a glavni, i verovatno jedini, izvor zarade žitelja ovog naselja jeste skupljanje i sortiranje otpada. Rade svi i rade u surovim uslovima! Rade deca, žene obavljaju teške fizičke poslove. Misija Zelene inicijative je da se osnuje i registruje socijalna zadruga koja će okupiti 11 skupljača iz Romskog naselja na Čukarici (koji su uvek i bili upućeni jedni na druge), koji će dobiti zaštitnu odeću i obuću, rukavice, maske i opremu, kao i vozilo kojim će lakše i brže skupljati otpad sa veće teritorije. Kao pravnom subjektu, a uz podršku biznisa i lokalne samouprave, jednoj ovakvoj zadruzi će biti obezbeđene dozvole za skupljanje i transport neopasnog otpada i za prikupljanje svih onih sekundarnih sirovina koje nisu pod režimom posebnih tokova otpada.

Prvi korak – Formalizacija

Elem, ako ste mislili da je prvi korak u pravljenju socijalne zadruge izrada biznis plana – u debeloj ste zabludi. Znači, šta vas očekuje kada to probate da sprovedete u delo? Pa za svaku formalizaciju potrebno je da ljudi pre svega imaju lična dokumenta. Tako da prva stvar koju smo morali da uradimo je da uđemo u naselje, popišemo ljude, vidimo ko i kakve dokumente ima i da za one koji ih nemaju pokrenemo proces nabavke istih. Nemojte biti u zabludi – veoma je moguće da će veliki deo njih prećutati da imaju lična dokumenta, a istovremeno će od vas tražiti da im iste obezbedite. Razlozi za ovo su različiti, ali u osnovi svih je strah: strah da ih popisujete da bi ih raselili, da će formalizacijom svog statusa izgubiti neku socijalnu pomoć ili da će se od njih popisivanjem zahtevati neka druga obaveza. Još jasnije – budući da mi sami zajednicu sakupljača isključujemo iz sistema društva na svakom mogućem koraku, to postaje njihov način funkcionisanja i svaki pokušaj da ih ponovo uključite nailazi na otpore. Istovremeno, ulazak u zajednicu je jako važan da bi se izgradilo poverenje sa zajednicom u koju ulazite – to je jedini način da ljudi počnu da vam veruju i rade sa vama.

Drugi korak – partnerstvo

Budući da je posao kojim se sakupljači bave usko specifičan, neophodno je naći nekog ko se dobro razume u isti. Mi smo u ovome našli partnera iz reciklažne industrije koji se bavi upravo otkupom papira. Jedino na taj način ćete moći da napravite skicu budućeg socijalnog preuzeća, sa svim projekcijama (količine, način finkcionisanja i sl…) i da krenete u proces registracije. Istovremeno, jako je značajno da imate i podršku lokalne samouprave – ako ne eksplicitnu, onda bar prećutnu da vas neće ometati u poslu. Jedino na taj način skupljači mogu da postanu formalni radnici u uniformama, zadrugari koji rade svoj posao, uzimaju plate i izdržavaju svoje porodice. A kada jednom uđu u pravni i fiskalni sistem, moći će da dobiju kredite, moći će da unaprede svoj posao, da dobiju veću cenu za svoje sekundarne sirovine, jer će otkupljivačima moći da ponude veće količine. Postaće pravo socijalno preduzeće/zadruga koje će uz iskrenu i pravovremenu podršku i biznisa i opštine i grada i države, moći da okuplja nove zadrugare, da ih ujedno upošljava, ubacuje u formalne tokove, edukuje o poslu, i iznad svega učini zadrugarima koji će od svog rada moći da obezbede dostojnu egizstenciju sebi i svojim porodicama.

Treći korak – novac

Naravno, neophodno je da čitav poduhvat bude propraćen nekim početnim sredstvima. Njih je, koliko god zvučalo nelogično, najlakše naći – pod uslovom da ste već uspostavili odnose sa zajednicom sakupljača, obezbedili podršku partnera i jasno definisali šta će te raditi. Sredstva možete naći od kompanija koje su zainteresovane za ovaj sektor, lokalne samouprave koja ima interes da formalizuje funkcionisanje zajednice sakupljača ili pak iz nekog domaćeg ili stranog fonda koji podržava ovakve aktivnosti. U svakom slučaju, ukoliko se uključimo i dozvolimo, Romi skupljači mogu da postanu svetli primeri u reciklaži otpada. Dovoljno je da to znamo i želimo..

Četvrti korak – praćenje i obuke

Sve vreme, naravno, morate pratiti šta se dešava. Ukoliko želite da deca zaposlenih u socijalnom preduzeću idu u školu – to morate pratiti. Ukoliko želite da ljudi napreduju u svom poslu, morate ih dodatno obučavati. Za početak, najbolje je da upravljanje socijalnim preduzećem prepustite iskusnoj osobi u toj oblasti, a sa ciljem da dodatno pripremate nekog iz zajednice sakupljača da preuzme posao vođenja socijane zadruge. Ovaj je korak najteži – zahteva mnogo strpljenja i upornosti, ali i osobe koje znaju da upravljaju firmom, a istovremeno su o socijalno osetljivi na probleme koje imaju ljudi iz zajednice sakupljača. Ovo je svakako najvažniji korak, budući da je jedini način da istrajete u svom socijalnom cilju.

U svakom slučaju, mi se nadamo da će osnivanjem Zadruga za sakupljače u toku 2012.godine, 11 romskih porodica dobiti sva dokumenta, lične karte, zdravstvene knjižice, deca će biti upisana u školu – rečju, ući će u sistem i postaće građani opštine Čukarica, Grada Beograda, Republike Srbije.

Umesto kraja

Na Festivalu angažovanog filma Slobodna Zona koji je održan krajem prošle godine u Beogradu, na osnovu glasova publike (a festival je posetilo više od 12.000 ljudi) pobedio je film „Deponija“ (Waste Land), sa ubedljivo najvećom prosečnom ocenom – 4,83 od 5. „Deponija“ je dokumentarni film o grupi katadoresa – samozaposlenih skupljača materijala za recikliranje na deponiji u Rio de Žaneiru i „otkriva ponos i očaj katadoresa, dok zamišljaju bolji život za sebe i svoje najbliže; njigovu snagu i dostojanstvo, i svedoči da ljudi u teškim okolnostima mogu da postignu velike stvari, ako im se da šansa“. Ovaj film je obišao svet, a kao pobednik Slobodne Zone u Beogradu, obići će još 30 gradova i opština širom Srbije. I svi će mu dati peticu!

Možemo da ih zovemo Zaballeeni, Katadoresi, Cigani… Nebitno je. Pitanje je da li možemo da svima njima u našem okruženju, kroz svoj posao, interesovanje, podršku, damo peticu i uputimo im iskren aplauz..? A da posle toga ne ostavimo đubre u praznoj sali i odemo kući…