Ali šta se dešava sa onim uređajima koji se izbace iz upotrebe, zastare, pokvare se, odnosno onda kada postanu otpad? Gde na kraju završe milijarde mobilnih telefona, milioni kompjutera, stotine hiljada televizora? Sa problemom pravilnog odlaganja najbrže rastućeg otpada na svetu nisu se u potpunosti izborile ni razvijene države, pa je potrebno malo bolje opisati situaciju u svetu, a naročito u Srbiji i reći razloge zbog kojih je otpad od električne i elektronske opreme (u daljem tekstu elektronski otpad) potrebno odlagati odvojeno od drugih vrsta otpada.
Naime, elektronski otpad može u sebi sadržati i po nekoliko stotina različitih hemijskih elemenata i jedinjenja od kojih je dobar deo veoma opasan po zdravlje ljudi, koji su kancerogeni pa čak i mutogeni (oštećenja se genetski mogu preneti na buduće naraštaje). Upravo se zbog ovih karakteristika i svrstava u opasan otpad, a te neželjene efekte ispoljava tek u slučaju atmosferskih uticaja tj u fazi razlaganja u prirodi. U tome se i krije njegova opasnost tj. podmuklost, jer se takve bolesti razvijaju godinama i praktično je nemoguće utvrditi da li su one nastale baš usled uticaja otrova iz elektronskih uređaja, pa se i rešenje problema ne smatra prioritetnim.
Ova oblast je u Evropskoj Uniji definisana posebnim pravnim aktom, tzv. WEEE direktivom (Waste Electrical and Electronic Equipment) čiji je cilj prikupljanje i reciklaža 4 Kg-a otpada godišnje po glavi stanovnika. Recimo i da Kraljevina Švedska godišnje prikupi 16 kilograma otpada ’’per capita’’. Izbor načina kojim će ovaj cilj biti ispunjen ostavljen je zemljama članicama, a neke od najčešće korišćenih metoda jesu prikupljanje od vrata do vrata, tokom akcija odlaganja kabastog otpada, uvođenjem određenog dana u mesecu kada građani iznose samo elektronski otpad, popusti za kupovinu novih proizvoda itd. Od 2020. godine cilj ove direktive biće povećan na 20 Kg-a po stanovniku, odnosno 85% od ukupno odbačene elektronske opreme (procenjuje se da će godišnje biti odbačeno 12 miliona tona).
Srbija je trenutno na manje od jednog kilograma po stanovniku, procene idu od 0,4 do 0,8 Kg-a ali pouzdani podaci nedostaju. Daleko smo od EU (kao i u mnogim drugim oblastima), ali pomaka na bolje ipak ima. Sledeći kratak hronološki pregled pomoći će da malo bolje sagledamo razvoj situacije.
Do pre samo tri godine za uslugu recikliranja elektronskog otpada (jer se svrstava u opasan otpad) njegov vlasnik je morao da plati oko 30 dinara po kilogramu ovlašćenoj firmi za reciklažu. Ovo je praktično važilo samo za ’’osvešćena’’ pravna lica, jer neke efikasne kontrole nije bilo pa su ’’oni drugi’’ i dalje mogli da bacaju gde hoće. Građanima se izlazilo u susret tako što im se uglavnom nije naplaćivao ovaj iznos, ali su morali lično da dovezu, recimo svoj stari televizor, u neku od firmi za reciklažu (u Beogradu, Pančevu ili Vrdniku). Operateri su potencijalno imali idealnu situaciju, naplatili bi preuzimanje otpada, a kasnije bi prodavali one sekundarne sirovine koje imaju neku tržišnu vrednost. Međutim rezultati su bili bedni, a pogoni za recikliranje ’’gladni’’!
Uvođenjem ’’ekološke takse’’, 2010. godine, situacija se značajno menja. Proizvođači i uvoznici postaju obavezni da Fondu za zaštitu životne sredine plate određeni iznos od koga će se dalje finansirati reciklažni ciklus (prikupljanje, transport i reciklaža). Naravno, ovi da se ne bi odricali svojih profita automatski su za visinu takse poskupeli proizvode, a onda se na sva usta žalili kako će im novi ’’nameti’’ države dodatno smanjiti prodaju koja je inače pala u doba krize. Bitno je da zarade prodajom, a šta se kasnije dešava sa tim uređajima kada on postane otpad i kakve probleme po životnu sredinu može da izazove to ih se ne tiče, ali o temi odgovornosti prouzvođača nekom drugom prilikom! Novom Uredbom je operaterima zabranjeno naplaćivanje za uslugu reciklaže pa su sada, onako u biznis maniru, počeli da se reklamiraju kako besplatno preuzimaju elektronski otpad (kao to je njihovo dobro delo). Uporedo je počela i nešto bolja kontrola inspekcija, kada su pravna lica u pitanju, pa su firme (sada oslobođene troškova reciklaže) u većoj meri svoj otpad davale ovlašćenim operaterima. Prikupljene količine postale su nešto veće, ali su kapaciteti za preradu još uvek daleko od maksimalne popunjenosti. I dalje nema rešenja kako pokupiti elektronski otpad od građana? Nisu im dostupni reciklažni centri, reciklažna dvorišta, zelena tačke na lokalu, nema namenskih kontejnera za ovaj otpad, pa samim tim i ne mogu biti ni terećeni od strane ekoloških inspekcija, a nemaju ni finansijsku satisfakciju. Javnim komunalnim preduzećima bi to bila samo još jedna dodatna obaveza, a pošto polažu neograničena prava na lokalna smetlišta (vrlo retko uređene deponije) mnogo im je lakše da sav otpad zajedno tamo odlažu. Sa druge strane operateri ne rade praktično ništa da razviju lokalne mreže sakupljača, iako su za to dobili ne tako mala sredstva od Fonda. Verovatno im se i dalje ne deli kolač sa drugima? Ipak je lakše (jeftinije i brže) pokupiti 100 starih uređaja iz neke firme, nego obići 1000 domaćinstava za istu tu količinu!
Postoje i problemi oko neefikasnosti i brzine refundiranja sredstava iz Fonda ka operaterima, ali to je već postao zaštitni znak državne administracije. Ipak, znatna sredstva od ’’eko takse’’ se slivaju u Fond praktično svakodnevno, a operateri ih mogu dobiti samo za onoliko otpada koliko su reciklirali. Stoga se tokom 2011. godine napokon odlučuju na korak od koga će i obični građani (kod kojih se inače i nalazi najviše otpada) imati direktnu finansijsku korist, a to su akcije tipa ’’staro za novo’’. Građani su u prodavnice tehničke robe donosili svoje stare uređaje i dobijali određene popuste za kupovinu novih. Iako je ovakav tip akcija usmeren na one koji već planiraju da kupe neki novi uređaj, prikupljene količine su bile osetno veće. Konačno su recikleri mogli popuniti svoje kapacitete i to za par meseci unapred!
Valjda konačno uvidevši da je ključ rešenja u uključivanju što većeg broja građana, odnosno nalasku modaliteta motivacije istih (a to je uvek novac, kao univerzalni motivator, bez neke velike matematike), na pomolu je (s proleća 2012.) akcija gde će građani za svoje stare uređaje direktno dobijati novac (ne više popuste za kupovinu). Što će reći da će sada moći da plate račune, kupe hranu, garderobu itd, a ne samo nove tehničke uređaje. Za realizaciju jedne ovakve akcije neophodni su saradnici na terenu u opštinama širom Srbije, a to znači da će ’’kolač’’ napokon biti deljen i sa građanima koji su vlasnici otpada i sa onima koji će raditi na prikupljanju istog!
Za kraj, umesto zaključka, podsetićemo se ključnih stvari. Elektronskog otpada je sve više, može biti veoma opasan po zdravlje (kancerogen je i mutogen), Evropska Unija ima za cilj 4 Kg-a ovog otpada po glavi stanovnika, a od 2020. godine čak 20 Kg-a, Srbija je i dalje ispod 1 Kg-a, od naknade za prodaju/proizvodnju novih elektronskih i električnih uređaja u Fondu za zaštitu životne sredine postoje sredstva za finansiranje reciklažnog ciklusa (prikupljanje, transport, tretman-reciklaža), državna administracija kasni sa refundiranjem sredstava uključenima u ovaj ciklus, a operateri su posle početnog ’’lova u mutnom’’ konačno odlučili da se ’’otvore’’ i deo profita podele sa drugima, tako što će otkupljivati ovaj otpad od građana! Prikupljene količine će sigurno biti veće nego do sad, a kako će se ovaj model pokazati u pogledu održivosti i koji su naredni koraci Ministrastva životne sredine, fonda i operatera ostaje da se vidi?!
Veoma koristan clanak
Hvala
Hvala na ovom vrlo informativnom clanku! Neophodno je ljude obavestiti na koji se nacin mogu otarasiti opasnog otpada a da to dodatno ne ugrozi zivotnu sredinu i koje su nas pravne zavrzlame sprecavale da se ponasamo odgovorno.
Ipak, pokusala bih da ispravim gresku koja se potkrala: mutageni dovode do mutacija ostecujuci molekul DNK, sto dovodi do kancerogeneze u velikom broju slucajeva- to su, dakle, spregnuti procesi. Zato je potrebno sprovesti sire studije o mutagenosti i svakoj drugoj potencijalnoj opasnosti koju nose materije iz elektronskog otpada: njihov stetni uticaj ne mora odmah biti vidljiv, vec dolazi do bioakumulacije kroz generacije i jakih genetickih opterecenja ljudskih i svih drugih populacija zivih organizama. Svi smo mi svakodnevno izlozeni tim uticajima a zdravlje je ipak najvaznije!
@ Nemo
Hvala na dopuni, svakako nisam neko ko je strucan za mutagene, DNK, kancerogeneze i sl, cilj mi je bio upravo da ukazem na kumulativno dejstvo i na ostecenja genetskog materijala do kojih moze doci pod uticajem materija iz EE otpada, jer bih voleo da problem bude resen prvenstveno zbog ocuvanja zdravlja kao glavne pobude, a ne estetskih, profitabilnih ili nekih trecih razloga (mada je svakako najbitnije da bude resen, bez obzira na motiv)! Izvinjavam se ako sam se malo “gadjao terminima” iz te oblasti!
Mozda bi ste upravo Vi mogli da bude neko ko ce pokrenuti te studije o mutagenosti i drugim potencijalnim opasnostima?! Siguran sam da su mnogi mladi strucnjaci zeljni konkretnog rada!
Hvala jos jednom na citanju i komentaru!
To na sta ste Vi ukazali i jeste sustina resavanja problema: ljudi ce se najvise aktivirati ako su svesni koliko teske posledice narusena zivotna sredina moze imati na njihovo zdravlje!
To samo ukazuje na potrebu da se angazuju ljudi iz raznih strucnih oblasti, kako bi se zagadjenje bilo koje vrste sto potpunije saniralo, na nacin najbolji za zivotnu sredinu i sve njene cinioce! Ja, licno, sam otvorena za bilo koji vrstu saradnje!!!
Taman posla da je neko uvredjen slucajnim mesanjem termina!
slobodno mi pisi na gmoptimist@gmail.com, pa da vidimo sta nam je ciniti!
)
Ono sto pouzdano znam je da postoje nekoliko firme koje se bave reciklazom EE Otpada. Jenda od njih je SET Reciklaza koja ima odlicnu akciju “KES ZA TRES”, sto podrazumeva da ukoliko imate neki zastareli, ne funkcionalni,…… elektronski aparat, da pozovu na telefon i da se dogovore za vreme preuzimanja i adresu, a da oni po dolasku vas isplate gotovinom.